NAUČITE MALO O NAŠIM OBIČAJIMA

OVO SMO MI:

 

 

A OVO SU NAŠI OBIČAJI

 

NARODNA NOŠNJA

 

muška nošnja:

 

1

'panci (u novije vrime) postoli, vunene čarape, suknene gaće s pason od šarovite robe, bila košulja, bez koleta, kružet s dva reda puc od stare munite oli toke - krastavci koji je bija izvezen laneton u boji po prsiman, crvena kapa - prije mala, a poslin velika »šibenska« i gaban s kukuljicon od valjanoga sukna. 

ženska nošnja: 

-    starije doba 

'panke, crvene vunene čarape, zvane štametne, suknja debela oli carza »pod crveni oli žuti kraj« (pocvit), skuto od bile, oli šarovite robe, bilo pleće, sa širokin rukaviman izvezeno koncima svake boje, haljak od sukna, kanica roza, satkana, šudar bili, zakružen oko glave, a ispod šudara ~oldun (umjetna pletenica) da bolje stoji šudar.

Nakit: vera, prsten, renćine na bokule, troice, ferale, dvore, botune i krastav­ce, a na prsiman mutapeja. 

 

-         novije doba  

Crni postoli (cavate), s fijikon na žir, crvene čarape (štametne) od tangane vune oli bumbaka, kotula na rakam (umisto skuta), fuštan, crni na plećak, kanica, pleće, rakamano oko ruk, jaketa, crna, traveša, svilena, u bojami na velike cvitove, buštin bez rukava, primetač, bili, na rakam, sa tri cvita o cendalja: crveni, plavi i roza, o~rica na magariće, šudar, bili, straga izvezen i okolo rakaman.

Nakit: isto kao u starije doba, s tinča su se u novije doba nosile i renćine na čićajke.

 

4

 

Roba za vinčanje ni se ništa razlikovala, jedino ča je nevista na vinčanju ima­la na glavi veliku krunu i vel, oko vrata svilenu šarpu, žute postole sa žutin fijokon »na paletu«, a ispod fuštana ždrila. U starije doba divojke su se vinčavale u bilo­mu fiuštanu, bez traveše i goloruke, je li to bilo liti oli usrid zime.

 

 

KAZIVANJA

 

1

 

... Je, pivale smo uvik!

A ča smo drugo, mi žene. i imale ode nego: veslo i motiku? I da nismo bile vesele naravi, i da nas nije tišćala pisma, či bi bilo od nas? Muški svit nan je bija vanka: niki su navigali, a niki su vanka radili. Mučile smo se na svakakove načine: sa dičainon i u svakakovoj nevolji i siromaštvu. Valjalo nan je svaki dan hoditi u težake kopati oli na tratu da bi se ćapalo koji kil ribe za priraniti se. Bilo nan je javlo življenje...

 

2

 

... U nas je svak triba znati voziti. Čin dite more tišćati veslo u ruci, valjalo je učiti voziti, jer prez brode mi nidi se nismo mogli makniti.

Muški su u r.as maio kad vozili - uvik mi žene. A za to smo mi same krive, jerbo smo ih tako naučili. Mi: ono mlade divojke, zdrave, kripne otile smo se činiti spretne na vesliman, jake i vridne, i bilo bi nan drago kad bi nas muški pofalili i rekli: »Vidi one ča je vridna, ča dobro vozi«. To nan je, kaj i ajmo reći dizalo vridnost.

Da bi muški bili i otili vazesti veslo, mi in ne bi dali, otile smo mi voziti. I tako malo pomalo muški su se uzlinili i više nisu otili nikako voziti. I tako lipo: muški bi sidili na krmi oli na provi, oli u štivi ležali, a mi upri u vesla. Mi bi na njih i vikale i sovale ih da kako ih nije stid ča oni sidu a mi vozimo, ali njiman to nije bilo brige. Dikod bi se našla ovako koja kod smišna i javla pa bi skinila samar s tovara i metnila bi ga komu muškomu na kosti~ a to bi otilo reči da je on tovar kad neće da vozi. Ali on bi se smija i muča, trpija bi na sebi samar i volija da mu se rugaju da je tovar nego da uzme veslo i da vozi.

Uvik je to tako bilo do ovoga rata. A jedan put ovoga rata to je prikinija jedan karabinjer. To je bilo ovako: ujutro kad su parčivale brode ispod rive unda ­kako i uvik: ženske na vesla a muški sesti. A bija je tute jedan karabinjer koji je bija o srca i duše činija je da se sve brode vratu nazad i naredija je da neka žene sedu a muški neka stanu voziti. A1i muški jopet nisu otili poslušati. Unda je on čapa rivolvel i reka da će pucati u svaku brod di ne budu tili muški voziti. Unda su muški vazeli vesla i tako su vozili. To je sve tako bilo da muški tribaju voziti dok je oti karabinjer bija kod nas i dok je on bija, mi ženske nismo smile voziti ako bi bija koji muški u brodu...

... Naši muški bili su dobri, ali in nije bilo drago radit. Bi vanka, vanka, ovako ki su radili oli navigali svak ih je falija da su dobri i vridni. Ali ode, doma kad su, ne bi tili ništa radit oli da bi vako čakod pomogli ženi: u polju, u vrtlu, drv parićati, jok! Bilo je njiman drago marendati i zaigrati, a mi se same mučile...

 

Sada je to drugačije i muški su se puno prominili. Ali prije je bilo ženskoj našoj javlo. Ona bi u polju, po cili dan kopala, a muž doma sit i čil. Ja san čuja vala od naših starih da se prije, u starije vrime trebala kuvati doma dupla spiza, i

, napose za muške, a napose za ženske, jerbo oni nisu tili isti svaku spizu. Otili su da se za njih kuva napose, i to ovako čakod boljega - muž bi ija mesa oli ribe, , a žena zelja . . . tako je bilo u starija vrimena.

 

 

KRAPLJANKA U STARO VRIME

 

3

 

Žene u Krapnu ustajale su se rano ujutro. Izašle bi doli na Mule da bi se nikin pribacile na Brodaricu, Jesenoc iliti u Gorupolje. Ke ne bi imale svoj brod, molile bi gospodare o brodov da ih pribacu. Kad bi ki ukrca, odma bi in da u ruke veslo da vozu - užanca je biia da žene vozu, a muški da sidu. Na škafu bi uvik bija tovar oliti mazga, a puno puti sve onako naprčen s alaton oliti brimenon. Kad bi došle u polje kopale bi po cili božji dan i opet uvečer vozi do Krapna. Kad bi tako došle žene doma, čekalo ih je ureclivati kuću i kuvati večeru. Muževi bi došli doma prid večer, većina njih iz toverne napiti i onda na ženu: takova, nakova.

Sve posle je tribala raditi žena, bez koje pomoći od muža, a nikakova prava nije imala ni u kući ni vanka kuće.

Vas posa u polju i u kuću pada je na ženu. Ali nije ona morala raditi samo svoje polje, radila je više kod drugoga. Morala je oplačivati žurnate koje su bogatiji izmišljali za svašta. Odmora nije bilo za Krapanku. Odmor se smatra: plesti, presti i krpati. Kad bi došlo vrime o spavanja, iša bi spavati muž i dica, a žena se podvukla pod postelju i, da ne smeta mužu i dici, prid uljanicon oli petroljerkon plela i krpa­la do u kasne ure.

U vrime dok je bila kuljava niko nije ima obzira prima njoj, niko joj u niče­mu nije pomaga. Raclala je gotovo svaku godinu. 10 15, koja i više dice je užala roditi, a od toga jedno oli nijedno dite nije uspivala odgojiti. Malo je koje dite osta­jalo na životu: bida, nevolja, glad i nečistoća radi nestašice vode činila je svoje. Da bi bilo zlo još veće za jadne matere, čiju je dicu nemilosrdno smrt kosila, novoro­đenu dicu ka se ne bi uspila krstiti, crkveni oci nisu davali ukopati na groblje, nego su zakopavali podalje u zemlju ka male pasiće. Teško je bilo biti žena u Krapnu...

 

4

 

Nije nego svanilo: od bande Grebaščice friško jugo dere. Kadikad po koja kap kiše propade. Od Krapna se otiskuju gajete. U nikoj na vr' prove stoji ščuću­ren tovar. U štivi četiri žene, zavrnutih rukavov, iz svih se žijav napiru na vesliman. U glavi in samo dvi misli: triba zapeti ča se bolje more u vesla da ih jugo ne baci na kraj, i da čin prije dojdu u dno vale Gorupolje, da čin prije zabiju motiku u tvrdu zemlju šibenskoga polja.

 

5

 

... Bila san ribar i hodila san na tratu potezaču. Bilo je grdnih dana - više nego lipih: vozi do pošte, po svakakovu vrimenu, i po kiši i po vitru. Unda potegni po toliko pošt - dikod bi se ništo ćapalo, a dikod ništa. I unda opet vozi do doma, i to gladni, puno puti natašće...

Bilo bi najgore potezati zimi, jerbo triba se rano ustati i rano dojti na poštu - da bi se ćapala bolja pošta. Došli bi tako ujutro rano: zima, rosa, slana. Sve mok­, o. Triba užgat oganj, a kakoš? Sve mokro, neće da gori. I tako se tresi i smrzaji, tuči rukon o ruku da se makar ruka malo ugrije, da moreš skupiti prste i da moreš raditi. A ča je još gore: valja se i izuti i bos zagaziti u more . . . To nije bija posa za žensko čeljade, ali zaludu je - triba isti.

Ali opet sve to ne bi užalo biti teško, ako bi bilo pravo i dobro društvo. Di bi se našlo dobro društvo, uvik bi sve hodilo u smihu i u pismi.

 

6

 

Druge su gajete okrenile provu put grebaške vale. Na provi, zanamisto tovara stoji trata i uze. I ode su nabrekle ženske mišnice, i ode se zapire u vesla prima jugu. I ode su u glavi samo dvi misli: čin prije dojti u grebašku valu za ćapati bolju poštu i čin prije opasati krok oko prsi pa potegniti zornju poštu, jer zornja pošta će teško kad iznevirit - da' će koji kil.

To je Krapanka! Jedan, dva, tri, pet - ki za koliko je ovakovih dan u godini imala Krapanka. 

 

7 A

 

Životne prilike činile su da Krapanka postane dobar ribar i najbolja težakinja. Krapanka je bila radišna i skromna. Bila je dobra žena i mati. Njeno srce

bilo je plemenito, ali prilike u kakvim je živjela, učinile su da postane oštra jezika, sklona kletvi u kojoj je vrag bio stalno prisutan:

- Vrag te odnija, vrag zakla, zadušija, drob izija, čriva zamrsija, žigericu iščupa, uliza u te, sriću odnija, u snu ti se javija, blagoslov odnija, na puntu smrti javija, stobon se zlamenjiva, bija ti na krstu, grkljan prikla, dušu izija, kosti odnija, oči izvadija, uši začepija, justa iskrivija, u nos ti se uvuka, ruke pokida, čriva po­puca, pupak zapeklja, noge uzvrnija, srce puka . . .

Međutim da kletva Krapanke nije bila ono »iz srca i dušeu dokazuje to što je ona kletve često upotrebljavala, upućivala ih čak i vlastitom djetetu od milja:

- I mišu moj - vraga ti izija dabogda! Ča si mi, lip - krepa dabogda! Ko se ono meni slako smije - puka majci svojoj ! . .

 

7 B

 

Ženi na Krapnu bilo je - kako kaže - javlo življenje. Ali ni muškarcima nije bilo ništa lakše. Još prije mnogo godina Krapljanin se posvećuje lovu na spuž­ve i koralje - sa primitivnim alatom: ostima i kosirom. U lovu na spužve spušta se u morske dubine uz pomoć nesigurnih sprava. Na vesla obilazi sve grebene, punte i uvale u potrazi za boljim, bogatijim lovištima spužava i koralja. Stari Krap­Ijanin veći dio dana provodi na veslima ili pod morem, a noći pod provom, na pajolima, nikad ne znajući na kojoj će sutra punti loviti, u kojoj će uvali spavati, kad će doma k svojima doći.

Kako je to nekoć i običavalo biti: što je djed, treba da bude i unuk, veći­na Krapljana se opredjeljuje za zvanje »ronilac« (šototajer).

 

8

 

... Bija san ronilac puno godin. Lovija san spuge i sa ostiman i sa ronilač­kon opremom. Radija san puno i na vadenju brodova. Uvik mi je bila »glava u torbi«. Bilo mi je teško kod vadenja puno brodov ali se posebno spominjen vadenja broda »Franc Jozef« koji je još prošloga rata bija potopljen u Bo!<i Kotor­skoj. Zatim vadenja jednoga francuskog razarača koji je bija potopljen u luki Bar. Hodija san doli u velike dubine, a najveća mi je bila dubina koju san postiga: 85 metri dubine - to je bilo kad san radija na vadenju trabakula »Karmen« koii se bija potopija na punti Brača.

Ronija san i u Egiptu u riki Nil. Bilo je tamo puno opasno roniti: kalavali su nas pod vodu u kaveziman radi beštij, radi nilskih konji i krokodili. Bilo je gadno, ali najgore mi je bilo u životu kad san triba ro-niti u rudniku Raša. 1965. godine kad je bija poplavija rudnik Raša sve su Ijudi bili pokušali da ispumpaju vodu uz pomoć velikih pump. Ništa nisu mogle pumpe učiniti jerbo su doli bila otvorena vrata radi kojih nisu mogle pumpe raditi. Tribalo se spuštati doli. Tako nas četiri ronilca smo se kalali doli s Iifton - nidi oko 30 metri dubine. Ali smo morali još hoditi tunelon oko 350 do 400 metri da bi ta vrata zatvorili. Bilo je: ili, ili. Ili se vratiti gori sva četiri ili niko, jer ako išta zataji nema ti ko više pomoći. Uspill smo i sve je bilo ~u redu, ali mogu reći da se išlo doli samo »na sriću«.

 

9

 

Drugi Krapljani jeli su kruh mornarski, »kruh o devet kor«. Drugi su bili pomoroi, navigali su.

 

10

 

... Iša san iz Jugoslavije 1936. godine, a vratija san se ovamo 1968. Naviga san punih 30 godin, pod merikanskon bandiron, na merikanske brode. Obaša san cili svit,  osin Albanije.

... Bilo je dikod dobro, dikod slabo. Najviše je to bilo do društva na brodu, kakovo je društvo.


... A ča triba govorit! Podnija san svega i svašta. Bija san toliko puti na po­gibelji, koji san se topija dva puta: 1941, godine na 31. Vlll od 3.30 popodne do 7.20 ujutro pliva san u moru, ja, dva Poljaka i jedan Grego, Nik - Nikola. I tamo su nas ujutro zgrabili ribari. To je bilo vanka od Liverpula, 650 milja od kraja. Tur­pedira nas je Nijemac, su dva torpeda brod je sentija dolika. Dvadesetipet članova posade, ča su bili pijani, oni su išli na dno, a ja nisan pija alkohol, ja i ovi smo se spasili, i još danas živ . . . Da je bija naš kapo o makine, ča je bija prije, nas ne bi bila ćapala podn;ornica, jerbo pod punom parom mi smo mogli činiti 19 milja, ali je bija kod nas jedan Inglež, opija bi se, pa ne bi zna ča čini, pumpali bi slanu vodu, a slaku izbacili bi vanka, tako bi vozili šest, sedam milj najviše, pijanstvo je bilo krivo najviše . . .

 

11

 

Bilo je to za vrime Austrije. Kralj Frano Josip je obilazija nika školja i triba je dojti u Zlarin. U čast kraljevu je bija načinjen proglas u komu je stalo da će se učiniti velika ženska regata. Triba se takmičiti Krapan i Zlarin. Kraljev brod da će stati na po puta izmedu Krapna i Zlarina i da brod ka prije dojde na kraljev brod dobi će barcdiru ka pobidnik. Tako je i bilo. Brod se usidrija jušto na po puta i kad je s broda zatrubila truba partile su dvi brodeą: jedna iz Krapna jedna i iz Zlarina. I Krapljani i Zlarinjani su bili izabrali po četiri najbolje veslačice, divojke jake, jed­re, ka gora, Ali kako su naše divojke bile na glasu ka najbolje na vesliman ­Krapan je uvik bija najbolji na vesla, a Murter na idra - bili su naši sigurni da će biti prvi. Tako je i bilo. Naše su bile bolje, ali se ni Zlarinke nisu dale. I ala, ala ka će bolje i brže. Bogami naše dojdu prije od Zlarinki. Kad je naša brod došla do kraljeva broda, jedna naša, Gajma se zvala - komad curetine - skoči na škaf od laje i popne se na siz di je bila dana bandira ka pobidniku.

 

______________

ą U Krapnu I susjednim otočkim mjestima brod je ženskog roda

 

  

KAZIVANJA ZA SMIH

 

1

 

Jedan dan doša ti niki furešt na Brodaricu i želija je pojti malo obajti Krapan. Zamolija je jednu Krapanku da ga priveze na Krapan da će joj dobro platiti. Žena se složila i tako se furešt ukrca u gaetu. Vrtija se malo po brodi i uputija se na škaf da će sesti. A Krapanka će mu:

- Čoviče kalaj se doli i stani pri krmu, jerbo je u nas užanca da se samo tovari vozu na škafu.

Kako furešt ni dobro razumija po našu, ča mu je žena rekla, odvratija je ženi.

- Ode mi je bolje.

 

2

 

Govori susid susidu:

-         Bogami, tebi će ovu godinu po­plivati konoba o pustoga vina.

-         Oće, oće, kad učini plima i kad pokrije pišćevu ulicu!

 

3

 

Išli otac i sin na more -iskati bot­nice. U niko doba sin će ocu:

- Ćaćo, ajmo doma, ja san gla­dan.

-         Muči - veli otac, - jer ću te iskrcati na Krbelu kako tovara.

-         Pa kako bi doša doma - pita sin?

-         Bome lipo: na mišini, kako i naši stari prvo!

-          

 

4

 

- Bože moj, ča se jutros naš Frane umije, sigurno će u grad?

 

5

 

Vratija se barba Frane iz Merike. Ljudi bi ga svukud fermavali i pitali kako je u Merike. A barba Frane bi se raspriča o svemu ča je vidija i ča nije. Fali se tako jedan put Frane kako je on sviski čovik, jerbo da zna toliko jazikov govoriti. A jedan ga prijatelj sta ispitivati po talijanski:

-         Kako se reče kuća?

-         Kaža.

-         A gospodin?

-         Bome šijor!

 

6

 

Doša jedan Vlah prodavati siknji­ce u Krapan. Kad je ništo proda, otija je pojti doma i zamolija je jednoga čovika da ga pribaci na Brodaricu. A bilo je friškoga juga. Uputili se tako, na vesla, a ono uskuvalo more, da te poide. Jedva se ćapali kraja. Puton je Vlah cili put molija i zlame­njiva se. Ali čin se iskrca na kraj, okrenija se put neba i zapara roge i govori:

- Više me Bože, neš nikad vidit na moru, a na kraju te se ne bojin!


 

 

PODACI O PJEVAČIMA - KAZIVAČIMA

Nošnje:

Br. 1, 2, 3 Neda Tanfara

Kazivanja:

Br.      1, 2 Ivanica Luša

Br.     3 Zorka Nanjara

Br.     4 opaska autora

Br.     5 Vesna Milutin

Br.     6, 7, 7b opaska autora

Br.     8 Frane Tanfara

Br.     9 opaska autora

Br.     10 Krste Gović (1905)

Br.     11 Pere Luša

 

Kazivanja za smih:

Br. 1 Marica Nanjara (1946)

Br. 2, 3 Vesna Milutin

Br. 4 Marija Nanjara

Br. 5, 6 Marko Nanjara


Author information drago.ljevar@si.tel.hr
Copyright © 2001  Župa Krapanj - Brodarica. All rights reserved.
Revised: travanj 05, 2001 .